Tehnologija prepoznavanja lica je u širokoj upotrebi u javnoj sferi. Čak i novi iPhone ima ugrađen FaceID sa kojim možete otključati telefon tako što ćete ga približiti ka licu.

Prepoznavanje lica nije nova vest.

Prvo je, samo kao ideja, postojala decenijama na stranicama romana naučne fantastike, u praksi od šezdesetih godina prošlog veka.

Istraživači Palo Alta (institut gde se nalazi ogranak Univerziteta Stanford i brojna visoko-tehnoloških preduzeća iz Silicijumske doline) na RAND uređajima ručno su mapirali fizionomije ljudskog lica.

Čak i tada je važilo pravilo: dajte računaru dovoljno podataka i on će uskladiti crte lica neke osobe s njegovom fotografijom.

Grupa koju je predvodio Woodrow William Bledsoe u istraživanjima je uspela da matematički donese procenu za bilo koji nagib, ugao okretanja glave, rotaciju i veličinu glave na fotografiji. Takvi podaci unosili bi se u računare, ali bili su to prilično prosti odnosi među podacima, posebno što se sve unosilo ručno, svaki detalj lica. Tek osamdesetih i devedestih godina zamenili su ih programi “Eigenfaces”. To je bio početak računarskih sistema prepoznavanja lica, neobičan kao svaki početak.Velika prednost, ali i odgovornost

Sve je veća sposobnost obrade ogromnih količina informacija poslednjih nekoliko godina. Prepoznavanje lica se danas koristi ne samo za otključavanja telefona već i kod praćenja kriminalaca. Kamere za nadzor na festivalu piva u Qingdao u Kini snimile su 25 potencijalnih prekršilaca zakona za manje od sekunde. Ovakva efikasnost programa i tehnologije na putu je da postane neizbežan faktor sektora bezbednosti, ali kao kod svake velike stvari, ima smisla malo “stati na loptu” i zapitati: gde se tu može pogrešiti, koje su joj loše strane?

Već su se pojavile glasine da prepoznavanje lica pomoću aplikacije na iphonu Samsung Note 8 nije baš najbolje rešenje u radu sa fotografijama jer nije pouzdana. Svi se nadaju da je Appleov proizvod tačniji i pouzadniji. Šta se može dogoditi ukoliko kombinujete veliku količinu podataka u aplikaciji biometrije lica i potencijalno nesavršen program? Kakve društvene implikacije bi na vas ostavilo to da ste prepoznati: bilo gde, kad god i gde god da se krećete?

Za bliže informacije i jasna rešenja video nadzora i biometrijskih sistema, videonadzor.net je pravi izbor.

Evo reči trojice stručnjaka:

1) Joseph Lorenzo Hall iz Centra za tehnologiju u Washingtonu DC:

“Detalji lica nisu tajna i ne mogu se lako menjati. Čak i veliki entuzijasti, bojažljive osobe koji čuvaju svoju privatnost ne mogu se potpuno sakriti tako što će pokriti lice. To znači da biometrijske aplikacije i sistemi imaju manu u proveri autentičnosti jer ih je često lako “provaliti” i podvaliti (čak i otisci prstiju za otključavanje telefona moraju kao kontrolnu stavku imati neku standardnu lozinku).

Dakle, ako ti sistemi ne uključuju neku proveru „prisustva osobe” na licu mesta, moguće je da se slika nečijeg lica može upotrebiti za dobijanje neovlaštenog pristupa. Prilično je jednostavno uskladiti modele, obrasce lica sa javnim podacima i postoje takvi sistemi koji omogućuju slanje modela lica putem API sistema (Application Programming Interface) kako bi se dobile osnovne pojedinosti. U budućnosti bi hakeri mogli da ponude na tržište detalje o ljudima tako što će izvući iz baze podataka uzorke lica.

Na primer, kad se planira pljačka neke banke, kriminalcima bi verovatno bili zanimljivi podaci koji stražar ima hipoteku nad kućom, koje su mu osetljive tačke u porodici, kako se može uticati na njega, a prepoznavanje lica je odličan početak.”

Šta kompanije koje se bave tehnologijama mogu učiniti pre nego počnu da implementiraju biometriju lica?

“Ako se samo želi meriti promet u trgovini ili sastav publike (u smislu dobi ili uzrasta), prepoznavanje lica je bespotrebno. Ali, ako bismo hteli da upotrebimo biometrijsko otključavanje neke aplikacije ili za proces autentičnosti neke ličnosti, onda treba pohraniti obrazac lica u nekom pouzdanom i sigurnom formatu (kao što se ne čuvaju lozinke već šifre lozinki, nikad ne treba čuvati sirove, neprerađene biometričke podatke). Treba jasno doneti odluku šta je prioritet i cilj sistema.”

2) Woodrow Hartzog, profesor prava i informatičkih nauka na Univerzitetu Northeastern:

“Ukratko, biometrija lica je opasna jer ne postoji mnogo pravila koja regulišu sakupljanje podataka, korišćenje i slanje, iako ti podaci mogu nekad izazvati veliku nevolju. Naša lica su posebno obrađena i zaštićena tek kroz nekoliko zakona i pravosnažnih odluka.

Neki gradovi i države su limitirali pristup, korišćenje i sakupljanje biometrijskih podataka. U opštim crtama, ako ne postoje neka ograničenja i specifične regulative koje ograničavaju industriju i vladu da koriste i aktiviraju biometrijskih sisteme, oni su uglavnom jednostavne aplikacije i koriste se u fer okruženju. S

like naših lica mogu čuvati i upoređivati sa bazom podataka lica osoba u lokalu i ta baza stalno raste. Mnogi smatraju da je u samom programu biometrijskih tehnologija rizik u primeni i dizajnu tehnologija. Važno je hoće li se fotografije lica čuvati u nekoj lokalnoj bazi ili u centralnoj bazi podataka i može li se prepoznavanje tj. očitavanje lica uraditi i bez pristupa lokaciji, putem Interneta?

Kakve su tehničke, administrativne i fizičke mere zaštite tih baza podataka? Ako se baza podataka lica ugrozi, to bi imalo uticaja na sve sisteme prepoznavanja tj. pristupa i očitavanja autentičnosti neke osobe. Već je bilo situacija da su neki instrumenti softvera za prepoznavanje lica upotrebljeni kao maska tj. sredstvo do kriminalnih radnji. Vlade država i velike kompanije nekad moraju da preko društvenih mreža i njihovih foto baza podataka lociraju neku osobu, često je to veoma opasan način.

3) Christopher Dore, advokat prestižne advokatske firme Partner, Edelson PC u Čikagu kaže da

“Facebook ima najveću bazu podataka pojedinačnih fotografija osoba. Šta se radi sa tim podacima? Trenutno, Facebook tu bazu upotrebljava za nešto prilično neškodljivo – za tagovanje ljudi, spominjanje u chatu ili poruci. To je ogroman resurs podataka i mogao bi se početi koristiti za druge namene i sisteme prepoznavanja lica. Dobro je kad neka firma ima podatke o tome ko joj ulazi u prostorije, ko se šeta policama velike trgovine, nadzorni sistem zato i služi, opet, zastrašujuće je što se nikad ne zna ko može imati pristup podacima, skenovima, kriminal ima mnogo lica. Opet, rizik je vrlo visok kod pogrešne identifikacije i diskriminisanja ljudi.”