Majstor svog zanata, Dušan Radović jednom je prilikom napisao zgodan epitaf za svoj slučaj baš ovim rečima: mnogo je više razumeo nego što je znao.

Ovo je mali podsetnik o Dušku, retkom duhu Beograda koji je odavno postao deo naših dana, iskustava i našeg duha.

Pisac i satiričar koji po svom priznanju nije mislio o budućnosti, verovao je samo u umetnost koja može da nauči čoveka da živi jednostavno; pisac koji nije voleo da čita svoje pesme niti da ih neko čita pred njim; radoznalac koji je voleo da se nađe pred novim zadatkom koji dotle nije radio i zato je radio toliko različitih stvari.

Čovek za kim su reči zvučale kao mahune, koji se razbijenom metrikom i ukrštanjem nespojivih rima branio najiskrenije od iskušenja lepih reči i romantičnih fraza.

Duško, majstor da na lep način kaže nešto obično, a da pri tom zvuči neobično.

Dodajmo još jedan talenat Duška Radovića, ali i njegovu profesiju – bio je pravi, veliki novinar koji je „filtrirao“ laž, veličao moral, poštenje i iskrenost.

A pisac je postao jer mu je taj posao, kako je govorio „rešavao problem vlastite dokolice. Moj hobi je posao.“

Nikad nije ozbiljno shvatao pisanje, imao je starinski odnos prema pisanju i mišljenju i moralni odnos prema onom što radi. Pisao je isključivo na pisaćoj mašini i nije bio kućni već po sopstvenom priznanju –

„Ja sam kancelarijski čovek, jer u kući ne umem da živim“.

Bio je protivnik podele literature na dečju i odraslu književnost, smatrajući da pisac koji piše za odrasle mora umeti pisati i za decu. Ponavljao je u intervjuima često rečencu: zar nisu najlepše za decu pisali ozbiljni pisci: Tven, Lir, Nazor, Čapek, Zmaj, Ćopić.

„Zašto se obraćaju deci? Da li je taj san i igra iskušenje kreativnosti ili je nestvarnost te igre nostalgičan san umornog čoveka? „

Zato ga iz velikog poštovanja i nećemo svrstati u pisce za decu. Pisao je priče, pesme, songove i skečeve, aforizme i reklame, redak duh koji se užasavao prostaštva, lucidan kad je hteo, mislio je javno i voleo decu i svoj Radio-Studio B. Udaljavajući se od književnih merila srećno je iskoristio svoj raskošan dar.

Težio je lakoći i produktivnosti:

„Ja sam za jednostavnost i jasnoću, ja sam pisac sa periferije duhovnog života…”

 

Karijera Duška Radovića

Počeo je da radi kao novinar sa 25 godina, 1947. godine u redakciji „Pionirskih novina„, jugoslovenskom listu za decu. Nastavio je u redakciji programa za decu Radio-Beograda, a zatim na Televiziji Beograd gde je ostao sedam godina da bi 1967. prešao u list „Borba“ kao saradnik za propagandu i dizajn.

„Poletarac“ u formi časopisa za decu iz njegovog pera dolazi 1973, kasnije i TV emisija za decu. Zlatno doba njegovog rada kao novinara počinje 1975. kada počinje da na radiju Studiju B vodi emisiju „Beograde, dobro jutro„, najslušaniju emisiju na radiju čitave decenije.

Tu ostaje do penzije 1983. godine. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada i priznanja za najbolju knjigu godine, za televizijsku emisiju „Na slovo, na slovo„, za anagažovanja u raznim humanitarnim akcijama.

Zanimljivi citati koje smo izabrali za vas

„Bolje je praviti dobru i lepu dugmad nego loše brodove. Ja sam u mladosti napravio nekoliko loših brodova koji su potonuli, rekao sam sebi – neću više! I više to nisam činio. Sad pravim dugmeta, od malih misli i malih reči. To mi ide od ruke i zadovoljan sam. Tako je nastalo Na slovo na slovo.“

„Nikada nisam razmišljao o tome da li sam veliki ili mali pisac već isključivo da li sam iskren, da li su to što govorim moje misli i moje reči.“

„Čar i radost umetnosti su u tome što otkriva da znamo i ono što nismo znali da znamo. Umetnost ne da dâ se svet završi i definitivno otkrije.“

„Rečima se brane oni koji nemaju drugih dokaza. Od dve prave reči se može napraviti sjajna rečenica.  Ako već ne može sve da se kaže, ako nismo u stanju sve da saznamo – recimo koliko možemo, a to je verovatno malo. Vedro misliti – imati precizan rečnik i kratko i precizno misliti, a jednostavno se izražavati“

„Jer, eto, ljudima je teško da nađu sreću, da se pomire s tim da je sreća mala, jednostavna i neugledna. Ja sam to jednog jutra i napisao: Neki se raduju jer su našli mesta za parkiranje, drugi su nesrećni jer im se rodilo žensko dete.“

„Deca su mi vrlo bliska, najbliža, a volim ih kako umem. Mislim da je talenat baviti se decom. To ne može svako da radi.“

„Treba živeti sa sposobnošću da se zapaža, da se sa radošću otkriva mnogo zanimljivih stvari u ovom svetu koji je mnogo bogatiji nego što mi to možemo da vidimo.“

„Televizija  provocira svojim tehničkim dostignućima, opseda u pravom smislu reči. Ali pravim i dubokim misliocima tehnika nije potrebna.“

 Za dragulj literature držao je knjigu „Olovka piše srcem“, za koju je u jednom intervjuu rekao:

„Da je to napisao neko od odraslih bio bi genijalan dečji pesnik i zato u toj knjizi nema ni truna laži, ni prenemaganja. Deca ne lažu. Deca jedino izmišljaju. I zamišljaju.“

O dečjoj mudrosti:

“Malo dete živi danas, pa se ispava, pa živi sutra pa sve tako i nije svesno nikakvih ciljeva. Mislim da ti ciljevi upropaste ljude i ne daju nam da živimo svakoga dana, nego smo u stanju da 16 godina života upropastimo zbog male prednosti”

Na pitanje šta ga najviše usrećuje:

„Moji drugovi. Ja strašno volim drugove i ne mogu da živim bez njih. Oni su mi najveća radost u životu.“

U epitafu knjige „Na ostrvu  pisaćeg stola“ stoji zapisano:

„Pisati sam počeo u samooodbrani. Branio sam se od svih koji su me ugrožavali zdravljem, snagom, lepotom, boljim uspehom u školi. Vadio sam se, dokazivao da sam drukčiji, a ne gori od njih. Ja mislim da je umetnost posao za one koji imaju problema sa sobom. Niko ne poznaje bolje ljude od umetnika. A to dragoceno zanje stiče se dramatičnim poznastvima sa samim sobom.“

„Više se niko ne voli ozbiljno. Sve je pretvoreno u zezanje. Malo zeza on nju, malo ona njega. Kad, na kraju, utvrde da ne mogu bez zezanja – venčavaju se.“

„Neki skromni i stidljivi ljudi ostali su anonimni. Uspeh je zanimanje bestidnih.“

„Budite neko pre nego što postanete nešto da se imate na šta vratiti.“

„Na mestu stare otvorena je nova kafana Lipov lad. Do nje se stiže preko kafana Tri lista duvana, Grgeč, Domovina, Orašac, Starac Vujadin i nekih bifea između.“

„Teško je biti sam. Od toga je jedino teže kad su dvoje sami.“

„Još ponegde u Beogradu postoje tarabe, a uz tarabe raste korov jakog, oporog mirisa… Gugutka guče na grani divlje kruške, a zalutali poljski miš beži od straha od gladi… Sve to još postoji negde, u nekoj ulici bez imena i kući bez broja… Zakačilo se kao čičak za nogavicu velegrada i putuje vremenima i prostorima koima ne pripada.“

„Krenite ovog jutra odlučno i čvrsto! Neka vam se čini da svojim koracima okrećete Zemljinu kuglu!“

„Starog snega ima još samo na periferiji. Otmeniji delovi Beograda, u centru, menjaju sneg svakih sedam dana, kao posteljinu.“

„Bolje je umeti nego znati. Znanje je pasivno, a umenje aktivno, Oni koji znaju uče sve, a oni koji umeju uče samo ono što im treba.“

„Ljudi koji misle sporiji su od onih koji ne misle. Rastojanje između njih sve je veće. Ovo je vreme brzih, a ne pametnih.“

„Volite, to je lepo, ali sa merom i uzdržano. Nemojte nikoga toliko voleti da vas on zbog toga ne voli.“

„Pre nego što počnete napadati druge, navedite nekoliko svojih poznatih i velikih uspeha. Da bismo mogli da odredimo visinu sa koje se obraćate.“

„Beograđanima je potrebno bar deset časova da se svi probude i najmanje toliko vremena da svi zaspe. Ima nas mnogo. Ne možemo svi ni zaspati niti se probuditi istog dana.“

„Da li primećujete da ima struje? Ne primećujete. A čim je nema, vi primetire, jel tako? Čudni smo mi. Lakše nam je da primetimo ono čega nema, nego ono čega ima.“

Za kraj, evo kreativnog trenutka inspirisanog kratkom formom Duška Radovića

Duško Radović 1984-2017

Pre skoro 33 godine ugasio se, tiho, kako je svoj vek i proživeo, jedini beogradski budilnik koga nijedan Beograđanin nije razlupao ili gurnuo pod jastuk zato što ga je rano jutrom budio uz ono, dobro znano: “Beograde, dobro jutro”.

Sa vrha „beograđanke“ posle lako ili burno provedenih noći po kafanama beogradskih, spalo je to beogradsko dobro jutro i sa Duškom Radovićem otišlo da svane nekom boljem i lepšem svetu. Desilo se to onog momenta kada je sam čika Duško rekao da će „noć ovde kod nas trajati još dugo“ i da će ljudima u ovom gradu nekada predstavljati cinizam reči “dobro jutro”.

Bio je u pravu. Danas kad se probudite, žena Vas, na jutarnji pozdrav, otera u radnju po hleb. U radnji, prodavačica Vam umesto dobrog jutra u ruku uturi sveži fiskalni račun. Deca Vas, kada se probude, još iz kreveta ganjaju za “ajfon” i ostalo da bi Vas konačno prvi komšija umesto u “Dobro jutro” zbog nemanja cigareta oterao tamo gde se mi odavde najčešće šaljemo (makar i imali cigarete). E, kad bismo opet imali Duška Radovića, možda bi nam i jutro brže svanulo.

A do tada, “dobro ti veče, Beograde” ma kako teško i mračno bilo. Ako ti dođe da plačeš, seti se svog Duška i biće ti lakše.

Napisali: Valentina Branković & Ljubomir Branković